Angela Mimil Rosini

Bio je dan sreć za nas

I mada su godine prošle

Kao da beše juče…

Sećam se zvali smo te Đuša,

čas “Luč,” čas malo “kuč.”

Imađosmo lepu kuću

Široki vrt I cveće,

Imnoge uspomene ćutljivo

Tamo staje –

Kada dolančah kući –

još s’vrata prepunu sreće

pitao bih: “Gde je malo anđelč moje?”

Bokala si mi prstićima uši

četvoronoške sam puzio i

bio “konjče” tvoje

I tako mi je bivalo toplo u duši

Sa tvojim detinjstvom

prošla je kasno detinjstvo moje

Ti neznaš o tome mnogo

jer sit i još moja “Đuša.”

saznanje tvoje će doći

sa tvojim zrelijim dobom.

I neosetno onda kada vreme sve nas kuša.

Ne, ne boj me se kćeri

tat je tvoj sa tobom

.